Дејан Драгутиновић

Срби су у садашњој Црној Гори de iure мањински народ. Ако мањински народи добију право на ОБАВЕЗНЕ МАНДАТЕ, онда по том основу и Срби имају право да траже ОБАВЕЗНЕ МАНДАТЕ. Не Срби из ПЕС-а, Демократа или УРА-е (ако их тамо уопште има), већ представници српског народа из политичке организације која је српска и која ће имати јасан национални и политички легитимитет да заступа њихове интересе. Не тражимо ништа што већ немају остале мањине. Законски смо мањина, иако је језик којим говоримо већински. То му, међутим, не даје статус службеног језика. Чињеница да смо de facto конститутивни народ не значи апсолутно ништа у Монтенегру. Зато, као и остале мањине, треба да тражимо и користимо сва права која нам по закону припадају. То што ми мислимо, желимо или што је некада било – не мијења данашњу стварност. Некада је Цетиње било српска перјаница. Некада је Дубровник био град Срба католика. Некада су Срби муслимани пјевали уједињеном Српству. Данас од свега тога, у политичком и националном смислу, нема готово ништа. Зато не будимо наивни и не дозволимо да нас сопствени понос кошта права која нам припадају. Не, нисмо ми мањина – говоримо себи. Али такав став је одговарао ДПС-у, па нисмо имали мањинске квоте у јавној управи нити смо могли да остварујемо права на начин на који су их остваривали други мањински народи. Такав став одговара и нашим грађанским партијама. Као што, рецимо, Албин Ћеман из Демократа није политички представник Бошњака, као што Мајда Аџовић, Наида Нишић и друге функционерке грађанских партија нијесу политичке представнице Бошњака, тако ни Милојко Спајић, Јелена Недовић, моја драга Јеленка Андрић други функционери ПЕС-а нијесу политички представници Срба, већ представници грађанске политике Покрета Европа сад. Ово су имена којих сам се у овом тренутку сјетила и не спочитава им се недостатак националне свијести или добрих намјера. То је само илустрација односа национално - политичко. То што у ПЕС-у има Срба, Бошњака или припадника других народа, као и то што их има у Демократама, апсолутно не значи да ти људи представљају своје националне заједнице. Исто тако, то што у ПЕС-у и Демократама има добрих, поштених и добронамјерних људи не значи да су они политички представници српског народа. Размислимо о томе прије наредних избора. Искористимо све што нам Устав и закони омогућавају. Не одричимо се права која нам припадају само зато што некоме не одговара да их тражимо. И, да закључим: то што смо ми политички представници српског народа ни на који начин не значи да нећемо радити у интересу свих грађана. Напротив, заступање права сопственог народа и одговорност према свим грађанима нијесу међусобно искључиве ствари. Грађански Србин, рецимо, нема проблем да говори хрватским језиком и каже да је тај језик сличан пљеваљском говору. Не, пљеваљски говор је сличан говору људи из Источне Босне. Из Рудог, Чајнича. С тромеђе. Он с дубровником и хрватским, нарочито новохрватским има везе као ја с кајкавским. Пљевљаци говоре слично као моји Билећани, Пљевља су, ако Бог и компас помажу, на Истоку, а Билећа, опет, Пљевљима на Западу, што не значи да су политички Запад или да ће икад бити прихваћени као такви. Новљани говоре сличније мојим Билећанима, још више Требињцима него Дубровчанима. Како онда Дубровник "стиже" у Пљевља. Политички. Политички Србин неће ово изјавити. У томе је разлика. Некад су кетманство и мимикрија добри, али не у неограниченим дозама. Будите ви, другови, и кетмани ако мислите да је то добро за грађане и народ. А нама допустите се боримо за права 33%грађана који се изјашњавају као Срби, или онолико Срба који гласају националне партије. Драги моји политички Срби, можда је вријеме да размислимо о остваривању својих права која су нам постављеназаконским оквирима. Можда некад нећемо бити мањина у Уставу, већ конститутивни народ. Можда некад нећемо бити ни демографска мањина. До тада, да се потрудимо, па и кроз права мањинског народа да се изборимо за српски језик и заставу представ. квоту - свуда.

Студенти су више урадили за 12 дана него званична и лојална опозиција за 12 година. Чињенице.

Ни Срдановић, ни Саичић, ни Шошкић немају никакве везе са Црном Гором. Иако се то истиче. Први је пореклом од Шавника, други од Васојевића, трећи од Гусиња. Црна Гора су четири нахије. Рећи да је неко нпр. из Берана из Црне Горе је исто као рећи да је неко из Ниша из Срема.