Дарко Николић

Ко сам ја? Ако сте се то икада запитали, мој интервју за @alex5rovski ће вам одгонетнути: alex5rovski.com/da-li-znate-…

Једном сам "изнео" 25 милиона марака из Србије. Ево како се изнесе 382 милиона евра из трезора Када сам као клинац успео да упишем факултет који сам желео, имао сам читаво слободно лето до поласка на студије и решио сам да зарађујем радом на аеродрому Београд. Тада се није звао "Никола Тесла" и тада је био наш. Мој посао је био класичан физички: уносили смо и износили кофере из авиона. И не само кофере. Екипе су биле трочлане + предрадник. Многи од тих предрадника су се бавили само папирологијом. Мој, Петко, радио је малтене колико и ми, радници. Прозову неку екипу, понекад и две ако је авион пун, јаве преко разласа "идите ту и ту, стиже тај и тај авион" и ви одете да кофере износите, односно уносите. Звали смо сами себе "Кичма транс" јер су скоро сви пртљажници авиона нижи од висине просечног мушкарца, тако да све у њима радите савијени у струку, а неретко су кофери били од 30 до 40 килограм тежине. Дођеш као клинац да радиш, после три месеца изађеш са аеродрома као да си спреман за прво такмичење бодибилдера. Понекад би се десило да имамо специјалне задатке. Рецимо, одреде чак четири екипе да раде један авион. Што четири, питам. Кажу, стигле цигаре за сина. Сви смо знали на ког сина се то односи. И, стварно, стигне руски Иљушин, чини ти се тенковска дивизија може да стане у њега, а он пун картона пуних боксова цигарета. Износило се од јутра до сутра. Сутрадан, кад су наше екипе биле слободне, кажу да су је пуњен неким сандуцима. У ноћи после те, авион је пао, кружећи прво изнад Београда, да истроши гориво јер му је напрасно све отказало по полетању. Међу специјалним задацима је био и један баш једноставан. Износило се 25 милиона немачких марака из земље. За оне који су рођени после тих времена, немачка марка је у оно време била малтене оно што је данас евро. Позив за моју екипу није стигао преко разгласа, да сви чују, него су само дошли неки људи, питали "Ко је сад слободан од екипа?", ми смо били на реду и пошли смо. Није било много речи, осим да се све обави као и обично, у тишини и не споро. Авиону, већ спремном за полетање, пришла су два аутомобила, један као да је из филма "Ко то тамо пева", а други мало модернији, не превише. Из једног су изшали људи за које никада не бисте помислили да раде нека државна посла, а из оних других бисте помислили да су дошли да вас стрељају. Није било шале са њима, али ни проблема. Отворили су један од гепека и - унутра неких 15-20 џакова. Мали, нема ни два килограма тежине у њима. Осетиш ти под руком да је ту нешто спаковано што је четвртасто, али није тешко. Само смо додавали то некоме ко је био на задњим вратима тог обичног путничког авиона за Швајцарску и вратили се у нашу базу после десет минута. Јер, реално, не требају ти четири човека да пренесу 20 џакова од по два килограма. Тек после се у тој нашој бази причало да је баш нашој екипи запала "та срећа" да изнесе 25 милиона марака из земље. Наравно да смо ми најмлађи остали потпуно запањени. Не због количине новца, већ зато што се, ето, тек тако, краде ова земља. Видим да ових дана питају људи "како је неко могао да изнесе 382 милиона евра из трезора?!", па, ето одговора. Потребни су вам неки очигледно важни људи који возе неупадљива кола, један класичан превоз преко границе и то је то. Додуше, математички посматрано, мало је теже изнети оволике евре у односу на онолике марке, јер је марка имала највећу новчаницу од хиљаду, и била је тешка 1,33 грама (димензија 178x83 мм), те смо ми имали да пренесемо 25 хиљада новчаница, што је било око 33,25 килограма. Највећи апоен евра, истина, више се не штампа, је 500 €, димензија 160 x 82, па је потребно 764 хиљаде тих новчаница, пута 1,312 кубних центиметара, што му дође (ко би рекао) тачно један кубик, односно коцка чија је страница један метар. Тежина није мала (764.000 x 1,12 грама = око 856 килограма) али није нерешив проблем. Нарочито ако имате људе који возе неупадљива кола. И који могу без потешкоћа да обезбеде прелазак преко границе. Када сам онако набилдован коначно закорачио на факултет, малтене право са аеродрома, већ после месец дана одржани су избори у Србији. Одмах су почели и студентски протести, због невиђене крађе на тим изборима. Можда сте понекад, тих дана, видели неког како у оној огромној колони на протесту носи велики Чупа Чупс, пред кордонима који су били наши покретни ћациленди и са којима је било сусрета свакодневно и скоро свуда, јер си на саму помисао на шетњу често могао да добијеш пендрек. Или више њих. И добијао сам, нисам ни први, ни последњи, ја сам још и дивно прошао како су многи други. А био сам један од носилаца тог Чупа Чупса јер ми је, иако младом, било преко главе да неко Србију краде, а други давали животе да Србија буде слободна. Верујем да имате баш тај осећај чим сте дошли до краја ове приче.

У част славних предака, који су баш на овај дан ослободили Београд у Великом рату, ево шта сам, истражујући за моју нову књигу, пронашао у једном дневнику. Последњи уноси из дневника поробљених. Али не и потчињених. Баш на овај дан, пре тачно 108 година, било је то - овако: "У шест часова изјутра јак пуцањ је проломио ваздух. Поскакали смо из постеља и потрчали ка прозорима. - Гледајте - викали су наши суседи с оне стране улице и показивали прстом у правцу Бежаниске косе. Бачен је други део Савског моста у ваздух! Грло нам се стегло од радости. Срце је јако ударало. - Живела слобода - зачу се први узвик на улици. Брзо излазим из куће и јурим на место с којег се лепо види Сава. Ту се окупио и други свет, који раздрагано посматра срушени мост. Одједном, сви су Београђани измилели на улице. Гужва, сусрети, руковања. Људи се грле и већ једни другима честитају крај окупације. Око десет часова, ми који смо били око кафане 'Лондона', зачусмо из даљине урнебесно клицање: - Живели! Живели! Поклици су долазили с трга Славије и не прође ни тренутак, а већ угледасмо како наилазе коњаници. То је била извидница наше војске! Народ је похрлио ка коњаницима. Настаде гужва. Свако је хтео да се рукује или бар да се дотакне наших ослободилаца. Војници су били претрпани цвећем и венцима. Улице су биле толико притиснуте светом, да је било скоро онемогућено свако кретање. Вест о наиласку наше војске пронела се муњевитом брзином кроз попречне улице. Сви су изашли из кућа: изнемогли старци, старице у папучама и жене које су напустиле кујну и спремање ручка. У метежу раздраганих људи многе мајке изгубише децу. На вратове узнемирених коња, девојке су стављале везене пешкире, док су коњаници засипани цвећем. Млади коњаник, видевши да за извесно време неће моћи да продужи пут, одржао је леп и дирљив говор. После тога заори се песма, наста игра и грљење. Нисмо ни приметили кад су прозори кућа застрти ћилимима и искићени саксијама и вазама с цвећем... ... НЕМА КУЋА НА КОЈОЈ СЕ НЕ ЛЕПРША СРПСКА ЗАСТАВА! Годинама сакривене по подрумима, таванима, испод црепова кровова и под дрвима у шупама, заставе су се завијориле, опране, испеглане и светле, као да су јуче сашивене". Е, то вам је био Београд 1918. Баш на овај дан.

Да ли знате како је Александар Вучић реговао кад су му рекли да је Новак Ђоковић славио победу студената? Писао сам о томе: sportissimo.republika.rs/ten… #Србија #izbori2026 #izbori

Штета што нас у школама нису учили о овоме. Баш штета. Студенти који су шокирали Србе 1915. Прича коју сам, просто, морао да вам напишем. Чека вас овде: patreon.com/gvozdenipuk/post… #Студенти #Историја #Србија

Сваки српски родољуб је радосно дочекао промене на РТС-у: временска прогноза од данас укључује и Сплит

Неке лекције су вечне.

Две вести са мог бирачког места на Звездари: 1) У 18.15 нема малтене никог да гласа 2) Бирачки списак је и више него 95% потписан (људи већ гласали), бар на страници на којој је моје име.

Ако може моја тешко покретна мајка да у осмој деценији иде да гласа, можеш и ти

Пишем некад вама овде, али се и на једном другом месту дешава чудо с мојим причама: Све више их деле млади људи. А и не знам што сам сумњао да ће се то десити. Ваљда, јер када сам пре тачно десет година почињао да пишем бесплатну књигу "Гвоздени пук", чинило ми се да је та љубав "изгледа усамљенички посао". Ал'.. Лепо рече Коста Војиновић, трагично страдали вођа Топличког устанка: "Ако и не буде Војиновића.. биће других" Е, па, стигли други.

Нападну те, иако их је 12,5 пута више. И онда позову и свог још већег брата. И твог јучерашњег брата, да и он удари, са леђа. И све их победиш. Јер верујеш. (Радови на другом делу Гвозденог пука улазе у завршну фазу. И та књига ће се делити, као и преко 4.000 досад подељених)

Кад уђеш на час, па се смрзнеш ко је тамо Прилично невероватна кратка прича о Србији и Првом светском рату. Прича о - другарима. Апсолутно невероватним другарима. patreon.com/gvozdenipuk/post…

Фотографија која треба да буде на насловним странама српских уџбеника историје Није ово обична фотографија. Да, деца су нека, делују као у логору, али ово није фотографија из Другог светског рата. patreon.com/gvozdenipuk/post…

За вас са Твитера - једна вест са Твитера: Пун стадион се окренуо ка болници и почео да маше, а оно што се тад десило - не стаје у речи (ВИДЕО) sportissimo.republika.rs/ost… (Ако се појави суза у оку, то је баш добар знак)