Са великом радошћу дочекао сам свог братанца, принца Марка Александра. Добро дошао у нашу породицу. Нека те кроз живот прате здравље, љубав и Божји благослов. Стриц Филип

Започели смо традицију у српском духу, по први пут печемо нашу ракију и то у Тополи, окружени виноградима Краљевске винарије, подно Опленца, са нашим драгим Шумадинцима којима смо захвални на труду, знању и помоћи. Од најбољих сорти грожђа испекли смо нашу лозу коју ћемо одвојити за пријатеље и посебне прилике, са жељом да ова традиција заживи у нашем дому, да нас окупља у слози и заједништву. У здравље!

Поводом годишњице убиства мог прадеде, краља Александра I Карађорђевића, дошао сам на Опленац да му одам пошту. Руже које сам положио на његов гроб сам орезао и убрао у врту Краљевског двора. Земљиште на којем се Двор налази мој прадеда је купио сопственим средствима, а Краљевски двор подигао приватним новцем, оставивши својим потомцима дом, а свом народу трајно наслеђе. У тим ружама за мене има много више од симболике: оне повезују дом који је градио са местом на којем данас почива. Повезују генерације наше породице, прошлост коју нисмо лично доживели и наслеђе које смо дужни да чувамо. Многи се краља Александра I сете само онда када им то налаже лични интерес. Многи покушавају да себе пореде са њим, иако таквих поређења нису достојни. Али једно је сигурно: они који су током протеклих деценија писали и тумачили нашу историју умногоме су се огрешили о краља Александра. О војсковођи и државнику који је у бурним временима успевао да оствари оно што многи после њега ни у миру нису умели да сачувају. О човеку чије се наслеђе не може мерити пролазним политичким интересима, нити избрисати деценијама неправедног заборава. Краљ Александар I, Ујединитељ и Осветник Косова, један је од највећих владара наше историје. За мене, међутим, он није само велика историјска личност. Он је мој прадеда. Човек чија је судбина заувек уткана у историју наше породице и нашег народа. Положио сам цвеће на његов гроб и на гробове осталих својих предака, са захвалношћу за оно што су нам оставили и свешћу о одговорности коју њихово име носи. На Опленцу посебно снажно осећам да припадност династији Карађорђевића подразумева обавезу да се чува успомена, поштује жртва и достојанствено носи наслеђе претходних генерација. Нека је вечна слава и хвала мом прадеди, витешком краљу Александру I Карађорђевићу, и свим мојим прецима. Вечан им помен.

На данашњи дан, 7. октобра 2017. године, Даница и ја смо се венчали у Саборној цркви у Београду. Наше венчање било је прво краљевско венчање у Београду после 95 година, још од венчања мог прадеде, краља Александра I, и прабаке, краљице Марије, 1922. године. Дан којег се увек радо сећамо и успомена коју са поносом чувамо. ❤️ youtu.be/OOCKGQzK-QU?si=LJjk…

Данас смо у манастиру Милешеви прославили Светог краља Владислава, ктиторску славу ове велике светиње и славу Епархије милешевске. Са породицом сам присуствовао Светој архијерејској Литургији, у молитвеном сабрању са архијерејима, свештенством, монаштвом и верним народом. Милешева је једно од оних места која нас снажно подсећају ко смо, одакле долазимо и шта смо дужни да сачувамо. Задужбина Светог краља Владислава вековима чува сећање на Светог Саву и сведочи о духовном и историјском наслеђу нашег народа. Захваљујем, Његовом Високопреосвештенству Митрополиту милешевском Атанасију на срдачном гостопримству, као и свима са којима смо данас поделили радост овог великог празника. Срећна слава Епархији милешевској, манастиру Милешеви и свима који прослављају Светог краља Владислава!

Вечерас смо стигли у Манастир Милешеву, у навечерје Ктиторске славе ове велике српске светиње и Славе Епархије милешевске. Присуствовали смо вечерњој служби, у молитвеном присуству Његовог Високопреосвештенства Митрополита милешевског г. Атанасија и Његовог Високопреосвештенства Митрополита захумско-херцеговачког и стонско-приморског г. Димитрија. Посебна је част и радост бити са породицом у Милешеви, вековној задужбини краља Владислава, месту молитве, духовности и трајања нашег народа. У оваквим светињама најдубље осећамо снагу вере, предања и заједништва које смо дужни да чувамо и преносимо будућим поколењима.

Посебну радост данашњем сабрању у манастиру Успења Пресвете Богородице у Химелстиру донео је диван културно-уметнички програм, у ком смо Даница и ја уживали заједно са великим бројем верника сабраних под сводовима ове светиње. Наша дивна дијаспора, окупљена у певачким друштвима, културно-уметничким друштвима и драмским секцијама, још једном је показала колико се далеко од отаџбине предано чувају српска песма, игра, језик и традиција. Док год их преносимо на нове генерације, наши корени остају живи.

Данас смо моја супруга Даница и ја присуствовали чудесно лепом и дубоко значајном дану - великом освећењу обновљеног манастира Успења Пресвете Богородице у Химелстиру, јединог српског манастира у Немачкој. Била је велика част и истинска радост учествовати у овом свечаном чину, заједно са нашим архијерејима, свештенством и верним народом, али и бројним епископима других помесних православних Цркава, представницима других верских заједница и немачких власти. Данашње сабрање показало је колики духовни и друштвени значај ова светиња има, не само за наш народ већ и за ширу заједницу у којој живимо. Након темељне обнове, овој светињи враћени су њен пуни сјај и достојанство, како би и у будућности наставила своју важну духовну мисију међу нашим народом у Немачкој. За мене овај манастир има и посебну, дубоко личну и породичну димензију. Мој отац, Престолонаследник Александар, посетио је ову светињу два пута, током осамдесетих и деведесетих година прошлог века, на позив тадашњег Епископа западноевропског Лаврентија - владике који је и мене крстио. Управо је владика Лаврентије седамдесетих година откупио овај манастир од протестантске заједнице и учинио га важним духовним и административним средиштем нашег народа у Немачкој. Посебну захвалност данас дугујемо и ктитору обновљеног манастира, господину Драгу Вуковићу, грађевинском предузетнику из Берлина, захваљујући чијој је великодушности и преданости ова светиња обновљена. На предлог Митрополита немачког Григорија, Свети Архијерејски Синод Српске православне цркве одликовао га је Орденом Светог Саве другог степена, који му је на данашњем освећењу уручио Епископ топлички Петар, викар Његове Светости Патријарха српског Порфирија. То је лепо сведочанство да задужбинарски дух у нашем народу и данас живи - да постоје људи који разумеју да се светиње не наслеђују само од предака, већ се чувају и обнављају за оне који долазе после нас. Велику захвалност упућујем и Митрополиту немачком Григорију на свему што чини за нашу Цркву и наш народ у Немачкој. Његовом посвећеношћу, трудом и сталним присуством, наше црквене заједнице остају живе, сабране и дубоко повезане са својом вером, традицијом и коренима. Светиње попут ове сведоче да наш народ, ма где живео, остаје повезан вером, традицијом и заједничким памћењем. Нека обновљени манастир Успења Пресвете Богородице буде место молитве, сабрања и духовног укрепљења нашег народа за многа поколења. Далеко од Србије, али никада далеко од својих корена. 🇷🇸❤️

🇷🇸 Синоћ сам са супругом Даницом присуствовао вечерњој служби са петохлебницом у манастиру Успења Пресвете Богородице у Химелстиру, којом је началствовао Архиепископ диселдорфско-берлински и Митрополит немачки Григорије. Посебна је радост бити у овој светињи у навечерје њеног великог освећења, након потпуне обнове којом је манастиру враћен пуни сјај и достојанство. У молитвеној атмосфери, заједно са нашим народом, поделили смо радост једног важног тренутка за Српску православну цркву и нашу заједницу у Немачкој. Нека обновљени манастир Успења Пресвете Богородице буде место молитве, сабрања и духовног укрепљења нашег народа за многа поколења. 🇩🇪 Gestern Abend nahm ich gemeinsam mit meiner Ehefrau Danica am Vespergottesdienst mit Artoklasia im Kloster der Entschlafung der Allerheiligsten Gottesgebärerin in Himmelsthür teil. Dem Gottesdienst stand Erzbischof von Düsseldorf und Berlin und Metropolit von Deutschland Grigorije vor. Es ist eine besondere Freude, an diesem heiligen Ort am Vorabend seiner Großen Weihe zu sein, nachdem das Kloster vollständig erneuert wurde und dadurch seinen vollen Glanz und seine Würde zurückerhalten hat. In einer von Gebet erfüllten Atmosphäre teilten wir gemeinsam mit unserem Volk die Freude über diesen bedeutenden Augenblick für die Serbisch-Orthodoxe Kirche und unsere Gemeinschaft in Deutschland. Möge das erneuerte Kloster der Entschlafung der Allerheiligsten Gottesgebärerin für viele kommende Generationen ein Ort des Gebets, der Gemeinschaft und der geistlichen Stärkung unseres Volkes sein.

ИСТОРИЈА: Три генерације српске Краљевске породице истовремено пред иконом Пресвете Богородице Тројеручице у Хиландару. Молитва за наш дом, нашу Отаџбину и сав наш народ 🙏🏼🇷🇸❤️ 📸 монах Милутин Хиландарац

Шетња кроз векове на Хиландару.

Са посебном радошћу и поносом присуствовао сам свечаном тренутку у Светом манастиру Хиландару, када је мој отац, Њ.К.В. Престолонаследник Александар, уручио Високопреподобном архимандриту Методију, игуману Хиландара, Краљевски орден Карађорђеве звезде, степен Великог официра. Ово високо одликовање додељено је игуману Методију за заслуге за Краљевски дом, народно и опште добро, као знак поштовања према његовој преданој служби, духовној мисији и свему што чини за очување Хиландара и вредности које ова светиња вековима представља. За мене је посебно значајно што се овај свечани чин одиграо управо у Хиландару, месту дубоко утканом у духовну, историјску и националну баштину нашег народа, али и у историју Краљевског дома Карађорђевића. Игуману Методију од срца честитам на заслуженом одликовању, уз жељу да га још дуго прате снага и благослов у служби Хиландару, нашем народу и општем добру.

У близини Крста цара Душана, поред маслине коју је засадио велики српски цар, мој отац, престолонаследник Александар, мој син, принц Стефан, и ја засадили смо чемпрес (кипарис), као трајни спомен на историјску заједничку посету три генерације наше породице Светој српској царској лаври - манастиру Хиландару. Садницу је претходно освештао игуман Методије, заједно са хиландарским братством. Наш чемпрес сада је део дрвореда у коме су, као сведочанство својих посета Хиландару, стабла садили цар Душан, краљ Александар I Обреновић, мој чукундеда краљ Петар I, као и мој отац, престолонаследник Александар, приликом своје прве посете Хиландару 1989. године. Овај чин има посебну тежину јер повезује три генерације наше породице са вековним наслеђем српске круне и са светим местом које је кроз столећа било духовни ослонац српских владара, монаха и читавог нашег народа. У Хиландару се прошлост не памти само кроз камен и књиге - она живи и наставља се кроз дела која остављамо будућим нараштајима. Посебан је осећај оставити овде живи траг нашег заједничког доласка, оца, сина и унука, на месту где се сусрећу вера, историја и непрекинута традиција српске државности. Нека овај чемпрес расте као симбол постојаности, породичног завета и трајне везе нашег дома са Светом српском царском лавром.