Fan The Witcher 🇷🇸

Анатомија једног добровољног самоубиства. То заиста успева само овде – такав олимпијски ниво колективне свести у којем један народ с ентузијазмом копа сопствену раку, успут себи аплаудира и диви се дубини ископа. Погледајте тај фасцинантни психолошки феномен: нацију самоубица с предумишљајем која са блаженим осмехом на лицу полева властиту кућу бензином, пали шибицу да процени естетику пламена, а онда хистерично кука што више нема кров над главом. Можеш мислити – „студенти“! Сам тај појам, претворен у некакву митску, недодирљиву касту и врховног арбитра државе, крунски је доказ когнитивне смрти једног друштва. Размажена, умишљена револуционарна елита без секунде радног стажа и животног искуства, самопроглашени морални инквизитори, пленуми који са дечјом озбиљношћу опонашају најмрачније бољшевичке комесаријате из четрдесет пете – и милиони одраслих, наводно зрелих људи који пред том позоришном представом стоје мирно, парализовани од страха да им каква улична порота не залепи етикету. И шта смо на крају дочекали? Да се читава нација, она иста која у кафанским заносима свакодневно јуриша на ветрењаче и буса се у прса својим митским пркосом, инатом и јунаштвом, у стварности претвори у стадо престрашених мишева пред шачицом хистеричних комесара. Одрасли људи вагају сваку реч, шапућу по ћошковима сопствених станова, извињавају се што мисле и стрепе од беса руље, добровољно се враћајући у ментални кавез и политичко старатељство. Просто је задивљујућа та патолошка потреба Срба да, без иједног спољног непријатеља, из чисте обести, доконости и политичког слепила, до темеља развале властиту државу и претворе је у полигон за дилетантске експерименте. Ко сте ви да одређујете како ће милиони људи да мисле, говоре и живе? Али још важније, и психолошки неупоредиво поражавајуће – какве смо ми то бескичмене, поданичке конструкције од људи кад вам с одушевљењем допуштамо да нам гасите светло у рођеној кући? То више није ни политичка фарса. То је тријумф чисте, непатворене глупости и колективне патологије у директном преносу. Најгротескније у целој овој трагикомедији јесте то што су грађани ове земље својим малограђанским кукавичлуком створили пакао у којем се за опстанак државе више не стрепи само због оних који владају, него се леди крв у жилама од оних који би да владају. У друштву где тиха већина крије сопствени мозак да не би иритирала агресивну мањину, проблем одавно нису ни власт ни опозиција. Проблем је дубоко укорењени аутодеструктивни инстинкт народа који срља у провалију – и притом себи задовољно тапше по рамену. Заиста је импресивна та упорност с којом Србија у XXI веку свим силама јуриша у блато и у загрљај најгорим духовима сопствене прошлости, убеђујући себе да гради будућност док себи везује омчу. Није то више ни политика, ни заблуда – то је чиста, клиничка дијагноза националног суицида без икаквог разлога.