Opet je peti oktobar. Onaj koji je svojevremeno trebalo da bude početak. Zovem se Milica i imam mnogo godina a ovaj tvit, naučili ste već, ima još više slova. Je l' moglo kraće? Naravno, al' nisam htela. Imam i samo dvanaest (godina), ako računam jedino ono čega se sećam sa... Glupo je reći „nostalgija“ a pogrešno „radost“. Najmanje netačno bi bilo „sa najmanje gađenja“. Ali čak ni to nije dobra definicija, jer se u tih dvanaest godina ubraja i 12. mart 2003. Imam mnogo godina ako u jednačinu ubacim i vreme dok još nisam ni hodala, ni govorila - i, na moju veliku sreću, ni umela da čitam i pišem - a iz jednačine izbacim dvanaest godina kakvog-takvog normalnog vremena u Srbiji. Pa bih zato, najtačnije, na nekom predstavljanju za, recimo, novi posao, ili prosto prilikom upoznavanja sa nekim novim u društvu, rekla: „Zovem se Milica, rođena sam i živim u Srbiji i imam mnogo godina. O-ops, izvinjavam se. Imam premnogo godina, jer ih računam kao pseće. I stvarno ne mogu više.“ Ne mogu više da računam koliko mi je godina u kojoj Srbiji. Ne mogu više da pamtim koji je predsednik kad bio, ko je šta obećao, ko je koga izdao, ko je kome bio najbolji prijatelj do prvog glasanja, a ko je preko noći postao najveći neprijatelj Srbije. Ne mogu više da slušam kako je „sad trenutak“. Koliko smo samo puta imali taj trenutak? Koliko još istorijskih trenutaka jedna zemlja može da potroši pre nego što joj isteknu svi rokovi trajanja? Ne mogu više ni: „Samo da se završi ovo. Samo da odu. Samo da dođu neki normalni. Samo da se smiri situacija. Samo da prođe ova godina.“ Pa prođe. I sledeća. I sledeća. A mi sve mlađi. Od „mnogo“ do „premnogo“, za tili čas. „Nemoj tako. Moraš da budeš optimista.“ Ništa ja ne moram. Mogu da budem umorna, besna, cinična. Mogu da se smejem, jer ako prestanem da se smejem, moraću da plačem. Ali jedno još mogu i moram. Da pamtim. I zato neću o „kako je nekad bilo“. Bilo nekad. Pa prošlo. Neću ni kako će „jednog dana biti“. Nemam luksuz da čekam „jednog dana“. Samo bih da, makar nakratko, doživim da budućnost ne mora da se objašnjava. Da se jednostavno desi. Bez istorijskog trenutka, vođe, spasioca, vanrednog stanja, poslednje šanse. Bez „samo još ovo“. Da se jednog jutra probudimo i shvatimo da smo postali normalni. A do tada... Zovem se Milica. Imam mnogo godina. I, majke mi, stvarno ne mogu više. A opet, očigledno mogu još malo. Jebiga, rođena sam u Srbiji. I zato mrzim današnji datum iz mnogo razloga, a ne mogu da ga ne volim. Ne zato što je sve što je došlo posle njega bilo dobro. Nije. Nego zato što ga se sećam. Sećam se da sam sedela na betonskoj žardinjeri u centru mog malog grada. Oko mene ljudi. Nikad pre, a vala ni kasnije, nisam videla toliko ozarenih lica. Ne sećam se ko je šta rekao. Ne sećam se političkih analiza. Ne sećam se govorancija. Sećam se ljudi. Lica. I jednog osećaja koji danas zvuči skoro smešno: da će se nešto završiti i da onda, konačno, može da počne nešto drugo. Nešto normalno. Sa razglasa se smenjivalo „Živeti slobodno“, Balaševića i glas sa lokalnog radija: „Kolona autobusa i automobila, na čijem je čelu bager, uspešno je savladala sve barikade i sada je na ulazu u Beograd. Idemo, Čačak. Još samo malo, a onda nikad više!“ To je ono čega se sećam. Ne pobednika. Ne poraženih. Ne toga ko je tog dana bio politički u pravu. Samo da sam pomislila da možda stvarno postoji nešto posle. Nisam znala šta je to „posle“. Samo sam želela da ga dočekam. I možda je baš zato peti oktobar meni toliko prokleto uporan. Ne zato što je bio savršen. Nije bio. Nego zato što sam tada poverovala u jednu vrlo običnu stvar: da posle jednog lošeg vremena može da dođe nešto normalno. I možda je to ono što danas najviše boli. Ne peti oktobar. Nego sve godine posle njega. I onaj šesti oktobar koji nije došao. Danas je taj dan. Godišnjica. Tema za svađu. Materijal za nostalgiju. A opet izbori. I opet će nas zvati da glasamo za spas Srbije. Ne znam šta je sa Srbijom, ali je spašavaju već toliko dugo da čovek počinje da sumnja da joj je možda sasvim dobro i da se samo pravi. Preko četiri miliona, kažu. To nije biračko telo, to je elementarna nepogoda. Ako je zaista četiri miliona - to može da sruši i vlast i opoziciju i kioske sa pljeskavicama, samo ako se dovoljno i složno naljuti. Ali ne. Mi ćemo se podeliti. Na ove. Na one. Na njihove. Na naše. Na normalne. Na nenormalne. Na leve. Na desne. Na građanske. Na nacionalne. Na bivše. Na buduće. Na „svi su isti“. Na „samo da ovi odu“. Na „a ko posle?“. Na „nemam za koga“. Na „moj jedan glas ništa ne znači“. I onda će neko sa 38 odsto izaći kao apsolutni gospodar naših života. Jer, jebiga, imali smo preča posla. Treba lajkovati. Treba komentarisati. Treba napisati „OVO JE DNO“. Treba se posvađati sa rođenom majkom oko toga ko je veće zlo. Treba napraviti sedamnaest grupa na Viberu. Treba napisati „SOVU ZEMLJU JE GOTOVO“. I onda - ništa. Jer smo umorni. A umor nije politički program. Cinizam nije politički program. A tek „svi su isti“ nije politički program, i posebno nije opravdanje. Umorni smo od promena koje nisu promenile mnogo i od obećanja koja su imala rok trajanja kraći od jogurta. Od novih početaka koji su završavali kao stari problemi, samo sa novim sloganom. Od istorijskih trenutaka koji su, po pravilu, nekako uvek istorijski trenutak za nekog drugog. Ali možda problem nije samo u tome što smo previše puta bili prevareni. Možda je problem u tome što smo svaki put očekivali da će sledeći prevarant imati bolji moral. Neće, ljudi. Nisu ovo izbori za sveca. Ovo je politika. A politika je, između ostalog, umetnost da čoveku prvo prodaš nadu, onda mu uzmeš pare, pa mu na kraju objasniš da je sam kriv što je imao nerealna očekivanja. Zato ne treba da se ujedinimo oko Mesije. Ne oko „našeg čoveka“. Ne oko novog spasitelja koji će prvog dana da govori o institucijama, a trećeg da traži da mu aplaudiramo. Ne treba nam „naš“. Treba nam normalan sistem u kome nije važno čiji je. Ujedinimo se oko toga da više nikom ne dajemo blanko poverenje. Ni vlasti. Ni opoziciji. Ni komšiji koji „zna čoveka“. Ni profesoru koji „zna kako se to radi“. Ni influenseru. Ni analitičaru. Ni advokatu. Nikome. Nemojmo još jednom praviti vođu. Napravimo pravila. Napravimo institucije. Napravimo mehanizme kontrole. Napravimo sistem u kome niko nije toliko važan da bez njega sve staje. I napravimo ga tako da ni rođena majka tog vođe ne može ništa da promeni kad joj sinčić dobije vlast. Jer problem nije toliko što smo imali loše ljude, koliko što smo im predugo davali previše dobre stolice. I još nešto. Unormalimo se. Ali stvarno. Nismo uklet narod. Nismo prokleti prostor između Istoka i Zapada koji mora večno da bira kome će da se klanja. Nismo predodređeni da svakih nekoliko godina tražimo nekog ko će nas „spasiti“. I nismo, jebem mu, osuđeni na to da nam je svaki sledeći izbor između katastrofe i malo drugačije katastrofe. Srbija je u Evropi. Geografski. Istorijski. Kulturno. I, sviđalo se to nekom ili ne, politički. Ne živimo na nekoj mitskoj raskrsnici civilizacija na kojoj smo dobili dozvolu da doveka budemo nenormalni. Živimo u zemlji koja može da ima normalne institucije, normalne izbore, normalnu vlast, normalnu opoziciju, normalnu smenu vlasti i normalan život. Ne mora svaki put da bude istorijski. Ne mora svaki put da bude sudbonosno. Ne mora svaki put da bude „ili mi ili oni“. Dosadno je potcenjena civilizacijska tekovina. A da ipak probamo da bude dosadno, šta misliš, Civilizacijo, o toj ideji? Danas Milica sebi čestita još jednu godinu bez Onog zla. Ne žali. Ni malo. Ni za čim. Niti će. Ikad. Ali danas više ne misli da je problem samo u tome što peti oktobar nije doneo sve ono što je obećavao. Problem je što smo pomislili da je doneo kraj. A nije. Bio je početak. Samo smo mi, izgleda, vrlo brzo odlučili da je početak isto što i posao završen. Nije. Nikad nije. Mi smo otišli kući, a neki drugi nisu. Zato nemojmo samo da se svađamo. Nemojmo samo da kačimo slike. Nemojmo samo da pišemo „nikad više“. Ako već volimo da kažemo da je peti oktobar bio početak, onda se i ponašajmo kao da je bio početak. Ne tražimo novog vođu. Ne tražimo novog spasitelja. Ne tražimo čoveka kome ćemo predati sopstvenu odgovornost i onda, za nekoliko godina, ponovo napisati da smo prevareni. Ne glasajmo za čoveka. Glasajmo za ono što može da preživi čoveka. Ne tražimo spas. Tražimo pravila. I, za ime sveta, počnimo jednom i da ih poštujemo. Srećan peti oktobar, ko slavi. Ko ne slavi - može i od danas da počne. Ali ne tako što će ovo, možda, retvitovati. Nego tako što ćemo ostati dovoljno dugo da proverimo da li je posao stvarno završen. Nemojmo opet da odemo kući.